Skup povodom promocije knjige Milana Vorkapića "Izmaglica pod Kapelom II"
Stevo Obrić je, između ostalog, otvorio skup povodom promocije knjige
Milana Vorkapića "Izmaglica pod Kapelom II", te Vam u cijelosti prenosimo
tekst koji je tom prilikom pročitan, kako bi bar djelomično predočili
atmosferu kojoj smo to veče prisustvovali.
Dame i gospodo, poštovani prijatelji,
sa Milanom Vorkapićem, autorom knjige koju ćemo večeras približiti potencijalnim čitaocima,
upoznali smo se u ovoj istoj sali na sličnom skupu. Podsećam da smo tada govorili o
njegovoj zbirci priča „Rođenje Nikole Krajine“. Preciznije govorio je Dušan Đaković,
a nas nekoliko je pripomoglo da se slika o tome šta i kako piše Milan Vorkapić upotpuni.
Vreme je učinilo da odnos Udruženja građana Krajine „Zora“ iz Kragujevca i Milana Vorkapića
dobije na kvalitetu. On je i formalno postao naš član, a mi smo, koliko smo znali i umeli,
pomogli da drugi deo knjige „Izmaglica pod Kapelom“ ugleda svetlo dana. I evo nas na
promociji te knjige.
Prihvatili smo se obaveze da organizujemo predstavljanje. Da o knjizi nešto kažemo.
To ćemo večeras učiniti profesorka Ljubica Žikić i ja. Tekstove će čitati Vinka Knežević,
dugogodišnji spiker i voditelj Radio Kragujevca.
Profesorka Žikić će, kao autoritet u struci to učiniti kako treba i kako se očekuje. Međutim,
moram reći da ja osećam zebnju hoću li i ja uspeti da nađem sve reči koje se čuju u
ovakvim prilikama?
Hoću li, i jesam li merodavan, da govorim o tome da li je Vorkapić dosledan stvaralačkom
postupku na koji nas je navikao. Da li je uočljiva, da upotrbim citat, kao kod Eka, na
primer, mediteranska lakoća i da li je bilo moguće negde u opipljivijoj formi obezbediti
esejistički stil saopštavanja, bez obzira da li je reč o stvarnosti, mašti, magiji, mitu
i mitologiji.
Hoću li biti dostojan tumač autorovih namera? Hoće li se saglasiti s izgovorenom rečju i
hoće li je prihvatiti posetilac? I mnogo toga još što se završava znakom pitanja. No,
šta je tu je. Povratka nam nema. A, i pitanje je treba li da ga bude. Mislim, naravno,
na odustajanje od učešća u prikazu i preporuci jedne knjige.
Dame i gospodo,
poštovani prijatelji,
svestan svih ograničenja i stranputica na koje se može skrenuti, verujem da ćete
razumeti što priču o sadržaju knjige počinjem pričom o njenoj formi.
Naime, 12. novembra ove godine, znači tačno pre mesec dana, autor Milan Vorkapić,
štampar Miljko Nešović, Milanova Mira, moja Goca i ja nađosmo se u resatoranu
„Zavičaj“ koji se nalazi na izlazu iz Kraljeva ka Vrnjačkoj Banji, Vorkapićevom
novom, nadamo se trajnom adresom. A, mogli smo se naći u bilo kom drugom, na
stotine ih je. No, Miljko, vlasnik štamparije „Riža“ iz Kraljeva predloži baš to mesto.
Odštampanu knjigu koja govori o zavičaju da vidimo u kafani, gle slučaja, baš
sa tim nazivom.
Zaista sam bio znatiželjan, jer naslovnu stranu nisam video. Želeo sam da vidim i
kako je urađen prelom, s obzirom na male probleme uočene tek u štampariji , da se
knjiga pojavi na 370 i nekoliko stranica, baš kao i prvi deo.
Na stolu je ležao jedan primerak. Moja Goca uze knjigu i okrenu je ka meni, kao
kad vam neko pomaže da vidite sliku. I zaista je naslovnma strana više bila slika
no što je to slučaj sa većinom knjiga. Nisam znao ko je autor, a kuća koju sam
video pored crkve asocirala me je na fruškogorske manastire. Ta misao se proširi
na Vezmare. Doktorku Slavicu, doktora Nedeljka i njihovog sina Marka. Ta slika mi
je bila jasna – Slavica i Marko su bili u grupi od nas pedesetak koji su prošle,
ili možda i pretprošle godine išli u obilazak manastira na Fruškoj Gori, ali me
je ipak kopkalo – zašto se prvo setih baš njih, a ne, na primer Neše Popovića, s
kojim sam igrao briškulu u autobusu. Ili nekog drugog?
S tom unutrašnjom slikom počeli smo komentare o koricama knjige i od autora saznadoh
da je kuća koju spominjem, ustvari vladičanski dvor u Plaškom. I ono što me je
posebno zapitalo o nevidljivoj energiji koju knjiga ima je podatak koji sam čuo od
Vorkapića. Plac za gradnju vladičanskog dvora i crkve dao je Mihajlo Vezmar za ozdravljenje
sina Radovana. Oni koji su imali zadovoljstvo da čitaju prvi deo, to su već znali.
Pod takvim utiskom počeo sam čitanje. Veoma pažljivo
pratio sam životne staze istorijski relevantnih ličnosti i onih koje je u priču o
Plaškom i svemu ispod Kapele, donela mašta Milana Vorkapića.
Jedan od likova koje je stvorio Vorkapić i koga je majstorski ugradio u priču
o realnim zbivanjima na tim prostorima s početka 18. veka, Mane Kosanović iz Kunića ,
podvuče se pod kožu čitaocu i prosto ga čovek zavoli kao svog. Mane Kosanović, tako
je hteo autor, umro je na Svetoga Savu 1771. kad se upokoji i tadašnji
vladika gornjokarlovački Danilo Jakšić.
I šta je tu neobično, ili interesantno?
Samo činjenica da je i moj otac umro na Svetoga Savu 1986. godine.
Verujem da ćete razumeti sa koliko se specifične pažnje nastavlja čitanje redova,
a i traženje ima li čega između njih, kada se piščeva imaginacija i realan život
sretnu na terenu o kome vam govrim.
Dame i gospodo,
poštovani prijatelji,
verujem da će i svako od vas pri susretu sa knjigom koja zrači specifičnom snagom,
pronaći te, racionalnim rečima neobjašnjive titraje, i da će energija koju je autor
Milan Vorkapić unosio u svaki redak, u svaki lik, opis i harmonizaciju fakta sa
imaginacijom, učiniti da nakon svake pročitane stranice budete puniji osećanja koje
nastaje kad ste s pravim ljudima. S ljudima koji vam, i kad ne govore, jasno šalju
poruku – život ima smisla.
Knjiga „Izmaglica pod Kapelom“ zavređuje višeslojnu analizu. Kad to kažem mislim
pre svega na obavezu da se procenjuje koliko je istorijskih činjenica obrađeno,
koliko je događaja, za život i sudbine ljudi iz tog dela Like, obuhvaćeno. Drugi
sloj je literarno nadhnuće Milana Vorkapića da stvori likove kroz koje je slikao
dušu naroda i pojedinca i, svakako, ocena uspešnosti spoja te dve komponente od
kojih je knjiga sačinjena.
Pošto nismo na simpozijumu koje je organizovalo društvo istoričara o prvom sloju
nećemo detaljno. A, i nema potrebe. Barem ne danas i ovde. Onaj drugi, svakako
Milanu Vorkapiću, verujem, draži sloj, a to su, podsećam, životi i sudbine
ljudi tog dela sada samostalne države Hrvatske, trebalo bi da okupira našu pažnju.
Milan Vorkapić je nesumnjivo uložio mnogo truda da u arhivama , u dokumentima koja
se u njima nalaze, zatim u mnogobrojnoj literaturi spozna istorijski tok života pod
Kapelom. U drugom delu knjige, a danas o njemu govorimo, to je period od 1726. do
1861. godine. Znači, vek ipo.
Želeći da prati istorijske činjenice Vorkapić je realne ljude, tačnije njihova imena,
podvlačio i na tako jednostavan način obaveštavao čitaoca o tome gde je činjenica,
a gde njegovo domaštavanje.
Mi, novinari, situacije koje nalikuju ovom slučaju objašnjavama sa: vest je
svetinja – komentar je slobodan.
Vorkapićeva duša deo sebe ugrađuje u likove koji se u tolikom vremenskom periodu
bore sa životom u kome je bilo veoma malo prostora za radost. Činile su je uglavnom
rođenja, krštenja, dolazak snaje u kuću...Radost je u srca ulivao i svaki povratak
s ratišta, pogotovo ako je muška glava bila sposobna da nastavi da radi na oskudnim
imanjima i da pomogne da bude što manje gladnih usta.
U takvim uslovima duhovnu snagu da se traje i istraje davala je crkva. Pravoslavni
sveštenici presudno su oblikovali moral i davali snagu da se i pod vlašću tuđina ne
okrnji nacionalni identitet i da se sve što je važno za Srbe, kako za pojedinca i
porodicu, tako i za narod u celini, neguje, unapređuje i obnavlja. Od lične skromnoisti,
preko obrazovanja, do uticaja na diplomatiju.
Drugi deo knjige „Izmaglica pod Kapelom“ svakako je i svojevrsna priča o Srpskoj
pravoslavnoj crkvi u, hajde da upotrebim tu reč, dijaspori. Ona je ako nije
pretenciozno reći, prilog istoriji Crkve.
U nekoliko porodica koje u spomenutom vremenu prati Vorkapić, sveštenik je, gotovo
uvek prisutan. Kao uzor mlađima, kao cilj ka kome se ide u traženju profesionalnog
utočišta, ili, jednostavno rečeno, kao lik koji kazuje o suštini života u Lici tokom
osamnaestog i devetnaestog veka.
Milan Vorkapić u knjizi koja je pred nama na sveden, a istovremeno efektan način,
dijalozima likova koje pratimo, uspeva da stvori jasnu i do tančina preciznu sliku
o stanju njihove duše. Podjednako se to odnosi na dete i na odraslu osobu, na
srećnog i onoga koji to nije. Uspeva da čitaoca i zabavi i obrazuje, a da ga pri
tom ne sramoti što nešto ne zna, ili nedovoljno zna.
Ima još detalja koji bi se mogli spomenuti u preporuci da knjigu pročitate, ali da
prepustim i drugima da kažu po neki od njih.
Ja završavam ocenom da je Milan Vorkapić napisao dobru knjigu i da je onim što
je među koricama opravdao zapisano na zadnjoj. Podsećam, Milan Vorkapić u tekstu
na samom kraju knjige kaže:
"Oteti zavičaj poput vječnog sna presložio se u pukotine ponižene duše moje, i kao nečuj tu
će da žeže otiske svojeg postojanja sve dok traje moje ovozemaljsko bdijenje, dok i ja ne
postanem dah graničarskih predaka mojih ... Pa i tada, kroz suze gledaću ugaslo zgarište rodne
kuće, u neugaslom pamćenju slušati huk Kapele, mirisati mokro ovčije runo ... Molim se
prabogovima i budućim silnicima da potomci moji, onda kad u novom nekom zavičaju ponovo
započnu početke, uspiju obesnažiti usud naš zlosrećni, usud krajiški, vječno Novih zavičaja ...
U ovoj tami perom palim luč da mi neostvarene nade i ostvareni strahovi predaka mojih osvijetle
put, zatirani put do mojega '‘bijelog orla*‘‘, da nađem snage i neuzdrhtim posramljen sretajući
se sa Njima i poklonim se vječno uspravnim sjenima Njihovima."
Kragujevac,
12. decembar 2009.
·Admin u December 17 2009 15:59:21 ·
0 Komentari · 453 Pročita
·
